Božić – najradosniji hrišćanski praznik

Božić – najradosniji hrišćanski praznik

 

Etimologija
U anglosaksonskim jezicima, etimologija seže do reči geol od koje je dobijena današnja engleska reč Yule. Engleska reč Christmas skraćenica je od sintagme Christ”s mass (Hristova misa), a potiče od srednjoengleskog Christemasse i staroengleskog mæsse. Drugi etimolozi veruju da je to posuđenica od egipatske složenice Khristos-Mas (Hristovo rođenje).
U ostalim jezicima se naziv Božića vezuje uz reči koje opisuju rođenje – u španskom (navidad), portugalskom (natal) i francuskom Noël. U nemačkom Weihnachten znači “sveta noć”.
Uticajem engleskog jezika proširila se i skraćenica xmas. U starim grčkim skraćenicama Novog zaveta, grčko slovo hi (χ) prvo je slovo imena Hrist (Χριστός). Od sredine 16. veka slično se latiničko slovo H koristilo za skraćenicu reči Hrist.

Datiranje
Većina hrišćanskih crkvi slavi ga 25. decembra. Međutim, istočne crkve slave ga 7. januara, jer po Julijanskom kalendaru 25. decembar pada na taj dan. Božić je u mnogim državama sveti državni praznik.
Božić spada, zajedno sa Uskrsom i Duhovima, među tri najveća hrišćanska praznika. Božićno vreme traje od Božića pa do praznika Svetih Triju Kraljeva. Budući da u Novom zavetu ne stoji kada se tačno rodio Isus, prvi hrišćani nisu slavili Božić, nego samo Uskrs. Božić je počeo da se slavi u Rimu u 4. veku (u izvorima dokazana godina 336.). Do danas nije jasno zašto se Božić slavi baš 25. decembra.
Preovlađujuće mišljenje je da je Božić počeo da se slavi tog datuma zato što se u tada još uvek većinski paganskom Rimu tog dana slavilo rođenje boga Sunca Sola, pa je Crkva, želeći da potisne taj paganski praznik, tada počela da slavi rođenje Isusa Hrista koji je Božansko Sunce sa visine.

bozic-najradosniji-hriscanski-praznik

Istorija

Paganske svečanosti
Zimske svetkovine su se slavile u mnogim kulturama, uglavnom zato što je bilo manje poljoprivrednog rada tokom zime. Iz verskog ugla, Uskrs je bio važniji u crkvenom kalendaru, a Božić je bio manje važan. Neke od svečanosti koje su verovatno poslužile kao svojevrstan model Božiću bile su rimske Saturnalije, skandinavski
praznik Jul (Yule) i rimski praznik Natalis Solis Invicti koji se slavio 25. decembra.

Saturnalije
Najpoznatije rimske zimske svetkovine bile su Saturnalije (Saturnalia), vreme opuštanja, gozbe, veselja i odmora od formalnih pravila. Običaj je bio da se daruju maleni pokloni (Saturnalia i Sigillaricia), najčešće lutke za decu i sveće za odrasle.
Posao se odgađao, a slavili su i robovi. Pilo se, kockalo i pevalo, a česta je bila i javna golotinja. Katul govori da su to bili “najbolji dani”. Saturnalije su slavile boga Saturna (pandan Kronu iz grčke mitologije) pa su počinjale 17. decembra, dužina svetkovina sa vremenom se povećala do 24. decembra, a u carsko vreme je skraćena na pet dana.

Saturnalije
Najpoznatije rimske zimske svetkovine bile su Saturnalije (Saturnalia), vreme opuštanja, gozbe, veselja i odmora od formalnih pravila. Običaj je bio da se daruju maleni pokloni (Saturnalia i Sigillaricia), najčešće lutke za decu i sveće za odrasle.
Posao se odgađao, a slavili su i robovi. Pilo se, kockalo i pevalo, a česta je bila i javna golotinja. Katul govori da su to bili “najbolji dani”. Saturnalije su slavile boga Saturna (pandan Kronu iz grčke mitologije) pa su počinjale 17. decembra, dužina svetkovina sa vremenom se povećala do 24. decembra, a u carsko vreme je skraćena na pet dana.

Jul
Paganski Skandinavci su održavali zimske julske svetkovine, od kraja decembra do početka januara. Palile su se julske cepanice (panj, badnjak) u čast Toru, bogu grmljavine, sa verovanjem da će svaka iskra iz vatre predstavljati novorođenu svinju ili tele u nadolazećoj godini. Gozba bi trajala dok panj ne bi izgorio, uglavnom dvanaestak dana. Skandinavci još uvek Božić nazivaju Julom, a u Engleskoj je riječ Yule sinonimna za Božić. Poznat je i julski ovan ili koza, Julbok, koji je bio simbol tih svetkovina u Skandinaviji.
U Nemačkoj su postojali praznici Mitwinternacht (noć u sredini zime) i  Wintersonnenwende (zimski solsticijum), a takođe i dvanaest divljih noći – Rauhnächte – u kojima se slavilo, jelo i pilo.
Danas se umesto cepanice ili panja često pravi i istoimeni kolač, najčešće sa čokoladnim premazom boje drveta.

Srednji vek
U ranom srednjem veku, Božić je bio zasenjen praznikom Sveta tri kralja, ali se posle situacija promenila. Četrdeset dana pre Božića nazivali su se “četrdeset dana svetog Martina”, a počinjali su 11. novembra. Danas to razdoblje traje četiri nedelje i naziva se došašćem ili adventom. U Italiji su bivše saturnalijske svetkovine pretočene u adventske. Oko 12. veka tradicije su se pomakle na dvanaest božićnih dana (26. decembar – 6. januar) o kojima i pevaju brojne pesme, česte u anglosaksonskom području.
Slavljenje Božića bivalo je sve raširenije, organizovale su se gozbe, a često se na božićni dan jeo vepar. Engleski kralj Ričard II bio je domaćin božićne gozbe 1377. godine na kojoj se pojelo 28 volova i 300 ovaca. Postojalo je i posebno božićno pivo.
Takođe je postalo popularno pevanje božićnih pesama. Izvorno je to činila grupa pevača i plesača sastavljena od predvodnika i plesača koji su bili zbor. I danas je često pevanje pesama koje čine tzv. čestitari. Praznično raspoloženje je bilo veselo, često se pilo i jelo i slavilo.
Na Novu godinu su se u Engleskoj razmenjivali pokloni. Hrišćani su od davnina dan Isusovog rođenja smatrali i početkom nove godine, a to je vredelo u skoro čitavoj Evropi. Osim činjenice da se Nova godina često naziva Mladi Božić ili Mali Božić, 1691. godine Crkva je prihvatila 1. januar kao početak nove godine i sam praznik Nove godine.

Od reformacije do danas
Protestanti su osudili božićno slavlje. 1647. engleski puritanci su zabranili Božić u Engleskoj, zabrana je nakon jedne decenije ukinuta, ali su se svejedno mnogi protivili njegovom slavljenju. Istovremeno se u kolonijalizovanoj Americi proširilo slavljenje Božića. U 19. veku Britanci praznik se oživljava, čemu pridonosi i tada objavljena knjiga Božićna priča Čarlsa Dikensa. Isto se čini i u Americi, gde doseljeni
Evropljani šire kontinentalne božićne tradicije, posebno nemačke.

Božić se potom širi i na ostale delove sveta. Za razliku od navedenih anglosaksonskih područja, u kontinentalnoj Evropi su tradicije ostale skoro netaknute, a sa njima i slavljenje Božića. Danas su sve češće kritike (ne samo verskih zajednica) da je Božić  potpuno komercijalizovan, tako da se izgubio njegov pravi smisao. Mnogi više i ne znaju šta se zapravo slavi na Božić, nego ga povezuju isključivo sa jelkom i poklonima. Božićna poruka da je Bog postao čovek da nas spasi i da se kao dete rodio u štali jer za njega
nije bilo mesta u svratištu kao da je potisnuta u drugi plan iza potrošačke groznice.

Isusovo rođenje
Prema Bibliji, Isusa, Božjeg sina, rodila je Devica Marija blagodaću Svetog duha, uz pomoć svoga muža Josipa u gradu Vetlejemu. Car August zapovedio je popisivanje stanovništva pa su Josip i Marija krenuli na put. Zbog gužvi nisu mogli naći mesto u svratištima pa su na kraju završili u štali, okruženi domaćim životinjama gde se Isus
rodio.
Anđeli su pastirima dojavili vest o Isusovom rođenju, pa su prvi videli dete. Posle je zvezda repatica dovela sveta tri kralja do Isusa.

Prizor u brojnim prikazima i umetničkim delima uključuje svetu porodicu, mudraca – Valtazara, Melkiora i Gašpara koji su Isusu doneli poklone – zlato, tamjan i izmirnu.
Prikaz rođenja Isusa po Lukinom jevanđelju (1-2): U one dane izađe naredba cara Augusta da se provede popis svega sveta. Bejaše to prvi popis izvršen za vreme Kvirinijevog upravljanja Sirijom. Svi su išli na popis, svaki u svoj grad. Tako i Josip, budući da je bio iz doma i loze Davidove, uziđe iz Galileje, iz grada Nazareta, u Judeju – u grad Davidov, koji se zove Vetlajem – da se podvrgne popisu zajedno sa svojom zaručnicom Marijom koja bijaše trudna. I dok su bili onde,
navršilo joj se vreme da rodi. I porodi sina svoga, prvorođenca, povi ga i položi u jasle jer za njih nije bilo mesta u svratištu.

Došašće
U katoličanstvu priprema za Božić počinjala je došašćem, u dosta krajeva početak priprave bio je praznik Svete Katarine 25. novembra. U to vreme se odlazilo na ranojutarnje mise zornice, postilo se i duhovno pripremalo za veliki praznik. U novije vreme se proširio običaj izrade adventskog venca sa četiri sveće, a na svaku bi se adventsku nedelju palila jedna sveća.

Sveta Lucija
Slavili su se i praznici Svetog Nikole i Svete Lucije. Njihove likove su prikazivali mladići ili devojke koji su obilazili domove darivajući decu najčešće voćem – smokvama, bademima, jabukama, orasima, a često su znali i da plaše nestašnu decu.
Posle su tu ulogu preuzeli sveti Nikola i njegov pomoćnik Krampus, pri čemu je Nikola donosio darove dobroj deci, a Krampus bi plašio zločeste. Na Svetu Luciju sejala se božićna pšenica, kao simbol plodnosti, novog života i njegove obnove. Samim svojim izgledom davala je zelenilo i nadu usred zime i snega, a služila je i kao blagoslov letine, istovremeno ukrašavajući domove. Isti običaj postoji u Italiji i Portugalu, ali nije toliko raširen. Pšenica se sadila na Svetu Luciju i rasla bi do Božića kad bi se uredila. Što je pšenica gušća i zelenija, to će biti bolja letina naredne godine. Posle božićnih praznika pšenica se davala pticama da se taj sveti deo Božića ne bi bacio.

Badnjak
Ime badnjaka povezano je sa rečju “bdeti” (stsl. bad) budući da se na taj dan bdelo čekajući Isusovo rođenje. Zbog samog običaja bdenja i nekadašnje situacije bez električne struje i modernih aparata, bilo je nužno osvetliti prostorije svećama, koje su ujedno postale i simboli novog života i nade. Pravile su se posebne sveće, tzv. voštanice.
Na sam Badnjak su se ukućani rano ustajali, a žene su pravile božićni ručak, spremale dom i pripremale nemrsnu hranu za večeru, budući da se na Badnjak posti. Uglavnom se jela riba, često bakalar, i pekao hleb, koji bi bio na stolu sve do praznika Sveta tri kralja, a njegova veličina je simbolizovala obilje naredne godine. Muškarci su hranili
stoku, koja je takođe trebala da bude spokojna zbog božićnih  svetkovina, pripremali su drva za ogrev i nabavljali hranu koju bi domaćice potom pripravljale. Nakon večere odlazilo bi se na tradicionalnu liturgiju, tzv. ponoćku, na kojoj bi se dočekao
Božić.

Badnjak i slama
Stari običaj je bio da se na dan pre Božića unesu tri velika panja koja simbolizuju Svetu trojicu i postave pored ognjišta. Iz njihove vatre palile su se sveće, a često bi se u vatru u kojoj su ti panjevi goreli dodao deo gozbe i pića. Njihova vatra trebalo je da donese mir i dobro ukućanima. Badnjakom se nazivao i samo jedan veliki panj
ili pak velika zelena grana koja se obično prislanjala uza zid, bilo sa spoljne, bilo sa unutrašnje strane doma. Kad bi otac porodice unosio badnjak, čestitao bi ukućanima koji bi mu potom uzvraćali.
U kuću je obično otac porodice unosio slamu koja bi se rasprostrla po podu, simbolizujući Isusovo rođenje u štali na slami.
Slama bi se postavila pod stolom uz pevanje božićnih pesama. Često su žene izvlačile slamke: koja bi uhvatila dužu, imala bi veću i bolju preslicu. Od ostatka slame pravili su se venci i snopovi koji su simbolizovali plodnost i dobar rod ili bi se slama postavila
na sto prekrivena, najčešće belim, stolnjakom. Na slami se sedelo i pričalo sve do odlaska na ponoćku, a često se po noći na njoj i spavalo, simbolizujući samog Isusa.

Božićno drvce
Premda je kićenje božićnog drvca star običaj, u nekim krajevima on nije bio raširen sve do sredine 19. veka, kada se širi uglavnom pod uticajem nemačke tradicije i prostorno-političkih dodira. Bez obzira na to što kićenje drvca nije bilo rašireno, domovi su se pre svejedno na Badnjak kitili cvećem i plodovima, a posebno zelenilom, a to su najčešće činila deca. Isprva su se kitila belogorična stabla, a posle
zimzelena, i to voćem, najčešće jabukama, ali i šljivama, kruškama te raznim poslasticama i ukrasima napravljenim od papira, najčešće lancima i raznim nitima.
Čest su ukras bili pozlaćeni orasi i lješnjaci kojima se kitilo drvce, a najčešće su se postavljale sveće, simboli nade i božanstva. Posle su se postavljali i komadići vate, voska ili papira koji su simbolizovali sneg na drvcetu i tako ga ukrašavali. Imućniji su imali posebne figurice i ukrase.
Ispod drvca redovno su se stavljale jaslice, napravljene najčešće od drveta. Na početku su bile samo u crkvama i kod imućnijih ljudi, a često je postojalo “nadmetanje” ko će napraviti lepše jaslice. Jaslice su često nosili pjevajući koledari.

Česnica
Česnica se smatra izuzetno važnim obrednim kolačem. Spravljana je od belog brašna, sa vodom i mašću, bez kvasca. Česnica se mesila prvog dana Božića kad prvo zvono zazvoni u crkvi ili između jutrenja i dostojna. Sam naziv je zanimljiv zato što potiče od reči “čest”, “deo”, “sreća”, jer se lomila na delove, prema broju ukućana, da bi se po tim delovima proricala sreća. Česnica simbolizuje rođenje mladog Hrista kada su ga pastiri darovali. Verovalo se da česnica predstavlja dobar rod useva.

Božić
Na Božić se često odlazilo na tri liturgije, za početak na ponoćku na sam Badnjak na kojoj bi se dočekao Božić, zatim na ranojutarnju liturgiju zornicu, tzv. malu liturgiju gde se obično pričešćivalo, a na poldanicu ili velu misu odlazilo se po danu. Na liturgije su devojke često odlazile u različitim svečanim haljinama.
Žene su dan pre pripremile bogati božićni jelovnik, a ručak je bio svečan i bogat pa je za stolom okupljao celu porodicu. Jelo se voće, povrće, meso, razne pečenice, hleb, hladetinu, peciva i brojna druga jela.
Posle ručka odlazilo se čestitati rodbini i prijateljima, a potom ostalim meštanima.
Koledanje ili čestitarenje činilo se pevajući tradicionalne božićne pesme, a čestitare bi se često darivalo.
Mladići su devojkama često kao tradicionalni božićni poklon poklanjali tzv. božićnicu, ukrašenu jabuku. Prvi posetilac koji bi posetio kuću na Božić, tzv. polaznik ili položenik, trebao bi biti zdrav, krepak, veseo što bi domu donelo sreću, a često su se unapred domovi dogovarali o „slučajnom“ posetiocu kako se ne bi izazvala nesreća.
Ako bi pak na Božić padala kiša, verovalo se da će uroditi sve što se okopa motikom.

Nakon Božića
Naredni praznici su takođe imali svoje običaje. Na Svetog Ivana, narednog dana, blagoslivljalo se vino, a slama se iznosila iz doma i postavljala na voćke da bi bolje rodile naredne godine. Na dan Nevine dečice narednog dana se često vršilo tzv.
šibanje, kad bi se ljudi lagano udarali vrhovima šiba, obeležavajući bol ubene dečice. Na misama su se blagoslivljala deca. Na Novu godinu međusobno bi se čestitalo, ali bi ugođaj bio manje intiman za razliku od božićnog.  Svršetak dvanaestodnevnice, dvanaest božićnih dana, praznik je Sveta tri kralja ili Bogojavljenja. Na taj dan se spominjemo tri mudraca koji su darivali Isusa, odlazi se na misu, skidaju se ukrasi i završava praznično razdoblje. Blagosiljaju se kuće za narednu godinu, a blagoslovljenom su se vodom blagosiljali i vrtovi te buduće letine.

Često su božićne pesme pevali tzv. zvezdari odeveni u tri kralja noseći zvezdu. Međunarodni božićni običaji Danas Božić slave i mnogi nehrišćani kao tradicionalni porodični praznik kada se daju
i primaju prigodni pokloni. Uz slavlje Božića razvili su se brojni običaji poput kićenja božićnog drvca na Badnjak, odlaska na misu ponoćku, pevanje božićnih pesama i darivanje.
U brojnim zemljama se božićni praznici slave na drugačije načine. Spomenuti su neke od zanimljivijih i neobičnijih običaja vezanih uz božićno vreme.
U Japanu se slavi Božić po uzoru na zapadne zemlje, premda nisu hrišćanska zemlja. Važniji praznik od Božića je Nova godina, a razlog za božićno slavlje je službeni nacionalni praznik zbog rođendana trenutnog cara Akihita 23. decembra. Na Tajvanu Božić je neslužbeno bio slavljen budući da je slučajno toga dana, 25.
decembra 1947. potpisan ustav Republike Kine koji se svake godine slavio kao nacionalni praznik. Od 2001. ukinut je taj praznik, ali se Božić ipak ponegde neslužbeno slavi.

U Meksiku ljudi idu od vrata do vrata čestitajući (poput onih koji su posetili malog Isusa), a katkad ih pozovu unutar domova gde učestvuju u razbijanju jedne vrste šarenog spremnika na užetu ispunjenog slatkišima.
U Venecueli se na Sveta tri kralja deca bude i vide da nedostaje slama koju su ostavili pored kreveta noć pre, a na njenom mestu su pokloni. Deca veruju da su te poklone ostavili mudraci i njihove deve. Ako imaju crnu mrlju na obrazu, to znači da ih je etiopski kralj Baltazar, jedan od mudraca, poljubio dok su spavali.
U Australiji i zemljama istog podneblja Božić se slavi usred leta zbog vremenske razlike između polulopti.
U Finskoj se Deda Božićnjak naziva Joulupuki što prevedeno sa finskog znači “božićna koza”. Ime mu verovatno dolazi od stare tradicije kad su se ljudi odevali u kozju kožu (nuuttipukkis) i kružili kućama jedući ostatke od božićnih jela.

Božićno drvce

Istorija

Božićno drvce često se smatra hrišćaniziranom poganskom tradicijom ukrašavanja i poštovanja zimzelenog drveća. Ukrašavanje božićnog drvca kao i danas počelo je najverovatnije u Nemačkoj u 18. veku, a potom se proširilo po svetu. Brojni se gradovi i zemlje zalažu za prvenstvo u kićenju božićnog drvca, ali prava domovina
ovog običaja nije poznata.
Postoji legenda koja govori da je u 7. veku engleski propovednik u Nemačku došao propovedati i naveštati Jevanđelje. Kako bi na najbolji način protumačio jedinstvo Svetoga Trojstva. koristio je sortu severne bele jele trouglastog oblika koja je simbolizovala Trojstvo. Obraćeni pogani su poštovali to stablo, a dotad su verovali da je to jedna vrsta hrasta. U 12. veku stabla su se vešala na strop gde su visila naopačke simbolizovajući hrišćanstvo. Druga legenda govori da je sam Martin Luter ukrasio božićno drvce početkom 16. veka svećicama.

Ukrašavanja i vrste
Božićna jelka (drvce) se ukrašava svećama, ukrasima, kuglicama i poslasticama.
Popularne su i tzv. lampice, malene raznobojne svetiljke upravljane električnom strujom. Na vrhu božićnog drvca, najčešće jele, a katkad i bora ili smreke, postavlja se zvezda repatica ili anđeo. Na početku su se drvca kitila prirodnim ukrasima – najčešće voćem i ručno napravljenim ukrasima. Posle su se drvca kitila raznim ukrasima poput skupocenih srebrnih niti, znakova prestiža, koje su posle zamijenjene jeftinijim metalnim. Najpopularnije su kuglice koje dolaze u svim bojama i sa raznim ukrasima.

Zbog ekoloških razloga, česti su apeli za veštačkim drvcima da bi se smanjila seča četinara. Veštačka drvca se skoro i ne razlikuju od pravih zbog modernih tehnologija izrade, a za razliku od prirodnih, mogu se svake godine ponovo koristiti. Često dolaze
i unapred ukrašena. Osim veštačkih drvca koja teže biti jednaka prirodnima, postoje i brojna dizajnerska drvca različitih boja, a takođe i drvca koja rade na električnu struju kojima iglice menjaju boju okretanjem samog drvca. Ovaj je ukras (bio) vrlo popularan, ali nepažnjom se može uzrokovati požar, stoga se sve više ljudi zalaže za jednostavna božićna drvca ili pak samo grane koje ukrašavaju kuću i njenu spoljnu stranu.

Božićni ukrasi
Osim tradicionalnog božićnog drvca, božićni simboli su i razne biljke poput božićne zvezde, imele i božikovine. Čest je običaj poljupca ispod imele. Prave se i božićni venci sa ukrasima, napravljeni od zimzelenog bilja, sa ukrasima od božikovine, trakama, kuglicama ili češerima.

U brojnim zemljama se i dvorišta kao i pročelja kuća ukrašavaju raznim svetlima i figurama, a često i natpisima sa dobrim željama, posebno na trgovima i javnim mestima.
Vrlo je maštovito i ukrašavanje božićnih poklona koji se umotavaju u razne ukrasne papire, a potom ukrase raznobojnim ukrasnim trakama (mašnama). Pokloni se ostavljaju ispod božićnoga drvca, često sa natpisom njegovog primaoca. Uz poklone, česte su i božićne čestitke.
Ispod drvca, osim poklona, stavljaju se i jaslice, a često i božićna pšenica, posađena na praznik Svetog Nikole kod pravoslavnih, odnosno Svete Lucije kod katolika, kao i razne figurice i ukrasi.
Prve jaslice napravio je sveti Franjo Asiški 1223. godine u prirodnoj veličini.
Uglavnom uključuju štalu, često sa anđelom na krovu ili pričvršćenom zvezdom repaticom, katkad i mahovinu, a od figura postavljeni su: Marija, Josip i mali Isus, često pastiri i sveta tri kralja, a redovno i domaće životinje – krave, koze, magarci, ovce itd. Isus je položen u jasle, štala je ispunjena slamom, a obično se prave od drveta. Osim kao deo jaslica, mahovina je čest poseban ukras ispod drvca, zajedno sa pšenicom.
Darovaoci Božićni običaj je da se ljudi međusobno daruju. Često su pokloni pripisani liku zvanom Deda mraz ili Deda božićnjak (Božić Bata) ili pak Sveti Nikola. U dosta se zemalja sveti Nikola i Ded Božićnjak/Mraz doživljavaju kao dve različite osobe, kao
što je to recimo u državama Balkana gde je praznik (porodična slava u Srbiji – Nikoljdan) Svetog Nikole 6./19. decembra kada deca nalaze poklone u svojim čizmama.
Deda Mraz je u stvari varijacija holandske priče utemeljene na istorijskom liku svetog Nikole (Sinterklaas) koji je darovao 6./20. decembra. U 19. veku u Americi povezan je sa Božićem pa je vremenom preimenovan u Deda Mraza- Santa Claus ili Saint Nick.
Nemačko-američki crtač, Tomas Nast, nacrtao je lik modernog Deda mraza 1863. koji je osamdesetih godina 19. veka postao sve sličniji današnjem obliku, a dvadesetih godina 20. veka korišten je u reklamiranju i oglašavanju. Uzor izgledu bio je ruski Deda Mraz (rus. Ded Moroz) crvenog kaputa, krznenih čizama i duge bele brade, a
takođe i biskupski izgled svetog Nikole.
Father Christmas, u prevodu Božićni Otac, bio je deda mrazov predak, prvi je put zabeležen u 15. veku. Bio je povezivan sa razveseljavanjem i pijanstvom. U viktorijanskoj Britaniji njegov je lik poprimio Deda mrazov izgled. U Italiji poklone donose Babbo Natale koji je ekvivalentan Deda mrazu, a takođe i La Befan koja dolazi na Sveta tri kralja i daruje decu. Priča govori da je La Befana
trebala doneti malom Isusu darove, ali se putem izgubila pa sad donosi poklone svoj deci.
Postoje razne verzije priče o Deda mrazu. Priča kaže da živi na severnom polu zajedno sa svojom ženom, gospođom mrazicom. Tamo postoje radionice u kojima vilenjaci prave igračke, a potom ih na Badnju večer Deda ukrca u svoje sanke koje vuku jeleni i tako podeli poklone deci sveta, ulazeći u kuće kroz odžak. Često deca
ostavljaju mleko i keks kako bi ih Deda pojeo.
U latinskoj Americi miri se religijska strana sa globalizacijskom te priča donosi da Deda mraz pravi igračke koje daje malom Isusu koji ih potom deli deci.

Umetnost
Isusovo rođenje, a i tradicionalni božićni simboli, prikazivani su na brojnim slikama i umetničkim delima, pravljeni su kipovi, oslikavane su površine, ali posebno mesto u umetnosti zauzima upravo muzička strana. Božićne pesme su neizostavni deo božićnog slavlja.

Muzika
Jedna od najpoznatijih božićnih pesama je Tiha noć, u originalu Stille Nacht, koju je izveo Franc Gruber, a stihove je napisao sveštenik Jozef Mor. Takođe poznata pesma Zvončići, odnosno Jingle Bells, koje je 1857. napisao Džejm Pjerpont. Još jedna često izvođena pesma širom sveta je Mi želimo sretan Božić (We Wish You a Merry
Christmas), stara engleska pesma iz 16. veka.

Književnost
U književnosti je Božić čest motiv u delima, ali se ipak uz njega često vežu dela poput Dikensonova dela Božićna priča (engl. A Christmas Carol) i tradicionalne Andersenove bajke Devojčica sa šibicama (dan. Den Lille Pige Med Svovlstikkerne) i Borić.

Originally posted 2018-01-06 21:07:18. Republished by Blog Post Promoter

Cestitke, Poruke i Stihovi za rodjendan, vencanje, rodjenje, godisnjicu, krsnu slavu prijateljima i familiji. Najveca baza rodjendanskih i drugih lepih cestitki i poruka